Kiša naša svagdašnja

Pada li ga pada, lije ka iz kabla, ka da se nebo na zemju otvorilo, naša lipa najlipša kiša.

I pere kiša svojin suzama, kapjama čistin, naš stari umorni grad, ča se vuče kroz ovi kišni dan, do nekog bojeg sunčanog jutra.

Kiša je prijatejica od zime, ča je ovu godinu pari se hirovita i nepredvidiva ka ženina čežnja: kad misliš da si je ulovija, ostade samo vitar, ča lize u kosti, i mrzli ladnu dušu.

kiša pere ulice i naša sjećanja, pere naše uspomene, i naša nadanja, pere nas od nas samih i naše grije, čisti nas od iluzija, i lažnih obećanja ča nan sunce čin zene iza oblaka nasmijano i vedro obeća da će nas grijat uvik i da lito nikad neće proč.. ka da neznamo da je u dosluhu sa zimon, i da joj se prida čin se probudi iz sna ladnoga, i zavlada liton, i cilin našin sviton.

Kiša nas drži u kuću, kiša nas štivaje ustranu, s kišon se borimo lumbrelom i kabanom, štrapa nas, prska, zaliva i proliva se po nama..

i kad nan štufa do kraja, a to baren nije teško u dalmatinskog čovika, tad stane i pobigne: nevirna ka i mater jon zima, jer eno bećara – eno sunce iza oblaka.

Biži kišo, kobogda nogu slomila na nekon drugon mistu!